Latest Event Updates

ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ

Posted on

Васељенски сабори

Васељенски сабори (гр. οικουμενικος συνοδος, лат. Concilium, сабрање епископа који представљају целу Цркву): колегијални начин на који се васељенски епископат изјашњава о садржајима вере и питањима дисциплине. И поред тога што епископ има одређену помесну службу, он има саборну одговорност у питањима од општег интереса Цркве. У периоду пре шизме (1054), карактер “васељенски” једноме Сабору дат је присуством и представљањем епископата целе империје. Стога је присуство римскога трона (италијанска дијецеза) на Саборима било нужно. Мада сазивани од царева, Васељенски Сабори нису били царска институција. Цареви потписују саборска акта, али не гласају нити пак утичу на одлуке, остављајући епископима потпуну аутономију у расправљању и одлучивању.
У саборским одлукама треба да се прави разлика између догмата, који има доктринарни садржај вере (ορος – finis), и канона, који има дисциплински карактер. Ни сазивање од стране цара, ни васељенско присуство и потписи епископа на саборска акта, не гарантују суштинско православље исказане вере или симбола вере. Одлуке Васељенских Сабора нису спољни критеријум учења, јер ниједна спољашња власт не може наметнути оно што је против истине вере. Зато одлуке Сабора треба да прихвати и потврди свест Цркве. Православна традиција признаје седам Сабора са васељенским карактером, између којих су се држали многобројни помесни или регионални сабори.


Први Васељенски Сабор: Одржан у Никеји, у Малој Азији (мај – јуни 325. године), који је сазвао цар Константин Велики (274-337), у Цркви своје палате а на којем је учествовало 318 отаца, Епископа из целе империје, укључивши представнике папе Силвестра I (314-335), свештенике Вита и Винцента. Од западних епископа истиче се Осије Кордобски (Шпанија), кога је Цар послао у Александрију да би васпоставио мир у Цркви у Египту. Циљ Сабора био је јасно формулисање вере о Светој Тројици, противстављено учењу александријског свештеника Арија (око 256-336), који проповедаше да Син није истоветан Оцу по природи, да је Оцу потчињен, јер је Очево стварање вишега реда. Под утицајем Светога Атанасија, ђакона александријског, Сабор потврђује да је Бог-Син једносуштан (ομοουσιος) са Богом-Оцем. Један Бог, Који има једну природу, постоји као Света Тројица, као три “ипостаси” које имају своја лична јединствена својства. Никејски Симбол Вере постаје ускоро тежишна тачка целе Православне традиције, особито потоњих Сабора. Постоји мишљење да други Сабори нису ништа друго до потврда и објашњење никејског православља. Иначе, потоњи Сабори започињу изговарањем Никејског Символа Вере. Саборска акта нису се сачувала, али Јевсевије Кесаријски у Vita Constantini опширно описује ток расправа. Сабор је донео 28 канона, који предвиђају, између осталога, празновање Пасхе у дан недељни, али не у исто време са јудејском пасхом, организовање Цркава по административним провинцијама империје, присуство и служење тројице епископа на Светој Литургији у хиротонији епископа. Спомен и похвала Светим Оцима Првог васељенског сабора врши се у недељу пред Духове, или у VII недељу по Васкрсу. На Првом васељенском сабору били су многи знаменити светитељи, међу којима су се нарочито истицали: свети Николај Мирликијски, свети Спиридон, свети Атанасије, свети Ахил, свети Пафнутије, свети Јаков Нисивијски, свети Макарије Јерусалимски, свети Александар Александријски, свети Јевстатије Антиохијски,  Јевсевије Кесаријски, свети Митрофан Цариградски, Јован Персијски, Аристак Јерменски и други многи са Истока. Са Запада су присуствовали: Осије Кордовски, Теофил Готски, Цецилијан Картагински и други.  Српска православна црква слави спомен на овај сабор 29. маја по црквеном, а 11. јуна по грегоријанском календару.


     Други Васељенски Сабор: Одржан у Цариграду (мај -Јули 381) сазвао је цар Теодосије I (379-395), без консултовања папе Дамаса I (366-387), са намером да стави крај аријанском спору, који се наставио и после Никејског Сабора, благодарећи помоћи датој полуаријанцима чак и од цара Константина (цар беше прогнао Светог Атанасија у Трир, Treves), а нарочито због гоњења које су наследници Константинови – Констанција (350-361), сестра Константинова, Констанс и Валенс (+378) – започели против никејских православаца. Сабор је сазван да се изјасни о двема јересима те епохе: Македонијевој, епископа цариградског – који потпуно оспораваше божанство Духа Светога, говорећи да је Он створење Сина – и Аполинаријевој, епископа из Сирије, који негираше присуство разумне душе (или духа) у Христу јер је она, наводно, замењена Логосом (в. ЈЕРЕСИ). Сабор преузима Никејско учење о Светој Тројици – учење које је доцније потврђено тринитарном теологијом Кападокијских Отаца Василија Великог, Григорија Богослова и Григорија Ниског, који су ауторитетом наметнули формулу: “Једна и иста божанска природа у Три Ипостаси (Лица)” – и додаје нове чланове учењу о Духу Светом. Против Македонија, 150 отаца, не користећи реч ομοουσιος, потврђују да се Дух “обожава и слави заједно са Оцем и Сином”. Сабор одбацује аполинаријевство речима “од Духа Светога и Марије Дјеве”. Овај Символ вере постаће класични или васељенски символ хришћанске Цркве. Он ће ући у Литургије, а потврдиће га и сви потоњи сабори под именом Никеоцариградски Символ вере. У трећем канону Сабор одређује поредак пет патријархата, имајући у виду политичко стање времена. Рим ужива прво место, Константинопољ заузима друго с тим да има исте привилегије са царским градом Римом.
Српска православна црква слави спомен на овај сабор 4. јуна (22. маја).


Трећи Васељенски Сабор: Одржан у Ефесу (јун-јули 431) сазвао је цар Теодосије II (408-450), са циљем да разјасни спор између Несторија (+451), епископа цариградског (428), и Св. Кирила Александријског (412-444), нећака патријарха Теофила (385-412) који је изманеврисао збацивање и прогонство Светог Јована Златоустог (+407). Несторије се јавља као оснивач нове јереси по којој постоје две различите ипостаси у оваплоћеном Логосу; зато се Дјева Марија не може назвати “Богородица” него само “Христородица”. На Кирилово настојање, Сабор (153 епископа) дефинише доктрину о сједињењу двеју природа у јединственој ипостаси Логоса и доктрину о Дјеви Марији-Богородици, осуђује и свргава Несторија пре него што су дошле делегације папе Целестина I (422-432) и епископи из Антиохије, који накнадно прихватају учење и поступак Кирилов. После осуде несторијанства (Несторије није учествовао на Сабору), ученици Несторијеви одвајају се званично од Цркве и стварају своју цркву у Персији, са седиштем у Селевкији. Црква Истока или “несторијанска” извршила је у Персији у наредним вековима веома значајан мисионарски подухват. Али ширење ислама и монголске империје, а нарочито покољ који је направио Тамерлан, докрајчили су овај мисионарски несторијански полет.


Четврти Васељенски Сабор: Одржан у Халкидону (8. октобар – 1. новембар 451) сазвао је цар Маркијан (450-457), који је на њему и учествовао праћен Пулхеријом, сестром цара Теодосија; Сабор је одржан је у храму Свете Јефимије, са потпуном помоћи папе Лава I (440 – 461). Сабор је сазван да се изјасни о монофизитству, јереси која је одбијала разлику међу лицима – υποστασις и природом – φυσις тврдећи следеће: Ако је Христос ипостас (лице, личност), Он не може имати две природе. Јерес је проповедао Евтихије (рођен 378, умро око 454), цариградски монах, Кирилов ученик и Несторијев противник, који учаше да Христос има само једну природу (μονο-φισις), и то божанску, а да је тело људско само привидно узео.
Покрајински сабор сазван 448. год. од Флавијана, патријарха цариградског, осуђује Евтихија као јеретика. У одбрану његову устаје Диоскор, патријарх александријски, који убеђује цара Теодосија II да у Ефесу 449. год. сазове Сабор којим је владао Диоскор и монаси и на којем је Евтихије рехабилитован а Флавијан збачен. У једном писму Флавијану, папа Лав I осуђује монофизитство, бранећи Православно учење о Исусу Христу, који се “ради нас људи и ради нашега спасења родио од Дјеве Марије, Богородице, по људској природи, као један и исти Христос, Син, Господ, Јединородни, у двема природама; сједињеним несливено, непромењиво, нераздељиво и неразлучно, разлика у природама не будући уопште уништена њиховим сједињењем, свака природа, напротив, сачувавши своје особине, обадве стичући се у једном облику, једном лицу или једној ипостаси”. Томос Лава I патријарху Флавијану није донео крај монофизитској јереси. Зато цар Маркијан сазива нови Сабор 451. год. у Халкидону, на којем је учествовало 600 епископа (пет са Запада). Сабор није усвојио Писмо папе Лава I Флавијану, него је сачинио нову догматску дефиницију у којој се осуђује монофизитство и исповеда вера у две природе које се сједињују у једној ипостаси. Четврти Васељенски Сабор рехабилитује Теодорита Кирског и Иву Едеског, уздиже јерусалимски престо на степен патријаршије, потврђује одлуке Сабора из 381. год. којом Цариград заузима друго место у Цркви после Рима, проширивши му право јурисдикције на Тракију, Понт и Малу Азију. Канон 28, који није прихватио папа Лав I, јасно потврђује да Рим заузима прво место у Цркви пошто је царски град, а не зато што је престо Петров. Христолошки догмат није прихватила Коптска црква у Египту, која чува монофизитство као право учење како би на тај начин исказала незадовољство према доминацији Грка у Источној Цркви. Тако се формирају монофизитске, негрчке цркве, усмерене против “мелкита” (“приврженика цара”) односно Православних Грка који прихватају Четврти Васељенски Сабор.


Пети Васељенски Сабор (Други Цариградски Сабор): Одржан у Цариграду (мај – јуни 553) сазвао је цар Јустинијан Велики (527-565) са намером да помири монофизите са Православнима јер је одбацивање Четвртог Васељенског Сабора од Цркве у Египту донело политичка трвења.
Сличан покушај већ беше учинио цар Зенон (479-491), који је издао декрет сједињења – Енотикон, предложивши компромисну формулу (коју су саставили Акакије – патријарх цариградски, и Петар – александријски монофизитски патријарх), по којој само саборске одлуке које су претходиле Четвртом Васељенском Сабору имају обавезујући карактер. Цар Јустинијан издаје едикт (он иначе већ беше објавио дело у коме набраја Оригенове погрешке садржане у спису “О Начелима”) којим осуђује “Три поглавља” и три богослова који су пропагирали несторијанство: личност и дело Теодорита Кирског (између 393-460), Несторијевог пријатеља који је писао против Кирила и против Ефеског Сабора, и писмо Иве Едеског (380-457) у којем овај брани Теодора Мопсуестског а одбацује Кирилове тврдње.
Опозиција афричких епископа и реакција папе Вигилија против начина на који је Цар хтео да наметне едикт о вери, присиљава Јустинијана да сазове општи Сабор на којем 165 епископа осуђују “Три поглавља”. Сабор се одржава и анатемише оне који подржавају оно што је за осуду у “Трима поглављима”. Сабор јасно говори о ипостасном сједињењу и одбацује оне који мешају или одвајају природе после сједињења. Христос је у две природе, чак и пошто се збило сједињење по ипостаси. Сабор даје исправно тумачење монофизитском изразу александријских богослова: “Једна оваплоћена природа божанскога Логоса”, потврђујући да сједињење по ипостаси чува две природе, сједињене несливено и нераздељиво, у једној личности. Сабор одобрава литургијску формулу: “Господ Исус Христос који се распео телом, јесте истинити Бог”, и осуђује учења која су проповедали Арије, Евномије, Македоније, Аполинарије, Несторије, Евтихије и Ориген. На почетку папа Вигилије није прихватио ову осуду, али 554. године он признаје васељенски карактер овога Сабора.


Шести Васељенски Сабор (Трећи Цариградски Сабор) : Одржан у Цариграду (новембар 680. – септембар 681) сазвао је цар Константин IV Погонат (648-685). Одржан је у сали Сводова (Купола) (τρουλλος) палате, да би формулисао праву веру против монотелитске јереси (θελησις, воља). Јерес је почела да кружи за време цара Ираклија (610-641), у исповедању вере под именом Ектесис обнародованом 638. год., а које је саставио патријарх Сергије и прихватио папа Хонорије (625-638). Учење да Христос има две природе, иако после Оваплоћења има само једну вољу (монотелитство) или једно делање (моноенергизам), могло је да привуче умерене монофизите, али оно је противречило Халкидону. Цар Констанс II забрањује дискусије о двема вољама у Христу. У тим условима, Православље су, по цену мучеништва, бранили папа Мартин I +685 у изгнанству на Криму) и Св. Максим Исповедник. Сабор, у присуству Цара и изасланика папе Агатона (678-681), осуђује Сергија и одбацује писма папе Хонорија патријарху Сергију, оптуживши га да је монотелит. Сабор признаје, у сагласности са учењем отаца, да у Христу постоје две природне воље и два природна делања, при чему људска природа има своју сопствену вољу која се драговољно покорава божанској вољи, будући потпуно обожена. Сабор укратко резимира догмате проглашене на претходним Саборима и потврђује једну врсту поновног дефинисања учења о ипостаси Сина Божијег. Будући да се Сабори 553. и 680-681. нису бавили дисциплинским проблемима, цар Јустинијан II сазива 692. године у истој царској сали општи Сабор са циљем да се издају канони као допуна двама претходним Саборима, тј. Петом и Шестом (отуда назив sinodus quinisextus – Петошести). Сабор потврђује 28. канон из Халкидона, изјашњава се за женидбу свештеничких кандидата пре хиротоније, критикује неке обичаје Западне Цркве, утврђује причешће под оба вида (хлеб и вино) и употребу кваснога хлеба у Евхаристији.


Седми Васељенски Сабор (Други Никејски Сабор): Одржан у Никеји (септембар -октобар 787) сазвала је царица Ирина (780-790), намесница Константина VI (771 – 797), да би се изјаснио о култу поштовања икона.  Лав III Исавријанац 717-741) издаје 727. год. едикт којим забрањује поштовање икона и начелно сликовито представљање, сматрајући то правим идолопоклонством. Цар именује иконоборног патријарха, а од папе Григорија Ш (731-741), који беше екскомуницирао иконоборце, изузима провинцију Илирик испод папске јурисдикције и предаје га под јурисдикцију Константинопоља. Његов наследник Константин IV Копроним (741-775) сазива Сабор 754. год. у Цариграду, који осуђује поштовање икона и искључује иконофиле, укључујући и Св. Јована Дамаскина, најљућег браниоца поштовања икона. Царица Ирина, подршком патријарха Тарасија и пристанком папе Адријана I (771-795), сазива други Сабор, такође у Никеји (350 отаца), који поништава одлуке Сабора из 754. године и формулише учење да предмет поштовања јесте личност представљена на икони, и да треба правити разлику између обожавања (λατρεια), које приличи само Богу, и поштовања (προσκυνησις) које доликује светима. Сабор нису прихватиле Цркве у царству Карло Велики (Немачка, Француска, Шпанија). Сабор у Франкфурту (794) и Карловске књиге изјашњавају се против поштовања икона.     Уз сву отворену опозицију патријарха Никифора, Теодора Студита и начелно монаха, иконоборство опстаје благодарећи отвореном гоњењу Православних од стране византијских царева. Тек под царицом Теодором култ икона поново је васпостављен (842); у спомен на тај догађај установљена је Недеља Православља, прве недеље Васкршњег поста. Иконоборство је последња јерес која је била предмет Васељенског Сабора.

Advertisements

Покров Пресвете Богородице

Posted on

Од увек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим ходатајственим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. 1. октобра 911. год. у време цара Лава Мудрога (или Философа) било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је св. Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Св. Андреј видећи то јављање показа руком Епифанију блаженом, и упита га: „видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?“ Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!“ Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.

Ниш 06. октобар 2013. године

Posted on

pb_013 ???????????????????????????????????????????????? 117083.b Patrijarh-Irinej

У Богомчуваном граду Нишу 6. октобра 2013. године служиће Свету архијерејску Литургију четворица православних  патријараха ( цариградски г. Вартоломеј, руски г. Кирил, јерусалимски г. Теофил и српски г. Иринеј), као и високи представници свих помесних цркава.

Мисли патријарха Павла

Posted on

PATRIJARH-1“Човек је, поред ума, обдарен и срцем, осећањем и вољом као снагом која може да оствари оно што ум и срце нађу да треба. А осим тога, обдарен је још и слободом. Човек може онако како Бог хоће, а може и супротно. Јер, што каже наш филозоф Божа Кнежевић, „човек је биће коме може и Бог да се обрадује, а од кога може и ђаво да се застиди“. Видите колико је то огроман размак! Где ћемо се наћи, зависи од нас“.

Патријарх Павле

ДЕСЕТ НАЈВЕЋИХ ВЕРСКИХ ЗАБЛУДА КОД СРБА

Posted on Updated on

1. Постоје „мрсне славе“ и „посне славе“..

Истина је да славе нису ни мрсне ни посне, него дани у које оне падну могу бити мрсни или посни. Зависно од тога у какав дан слава пада, таква се славска трпеза припрема. На пример, ако једне године Ђурђевдан падне у четвртак, припрема се мрсна трпеза, јер је четвртак мрсан дан. Ако следеће године падне у среду, припрема се посна трпеза, јер је среда посни дан. Неке славе увек падају у време једног од четири велика поста, па се сваке године припрема посна трпеза. Пример такве славе је Никољдан, који увек пада у време великог Божићног поста.

2. Славско жито се не спрема за „живе свеце“..

Истина је да су сви свеци живи, јер у Богу нико не може бити мртав – Бог је Бог живих, а не мртвих. Погрешна пракса је вероватно настала услед чињенице да се жито спрема и за парастосе упокојеним ближњима. У оба случаја, жито представља жртву Богу, и символизује Православну веру у опште Васкрсење. Та жртва се приноси Богу у име оног светитеља или упокојеног чије се име спомиње тог дана, или тог парастоса. Да ли је реч о светитељу који је живео, па се упокојио, или никада није прожао кроз биолошку смрт, попут Арханђела Михаила или Светог Илије, на пример, не прави никакву разлику у погледу жртава које се приносе Богу (славски колач, жито и вино). Нажалост, успркос упозорења Цркве на овакву погрешну праксу, многи и даље настављају по своме јер су „тако радили и очеви и дедови“.

3. Клањање је муслимански обичај, а клечање је римокатолички обичај..

Истина је да су мухамеданци управо од Хришћана усвојили праксу клањања Богу, дотичући челом земљу. И то оних Хришћана који су живели у оној средини у којој се мухамеданство и појавило у 7. веку – од Православних Хришћана Блиског Истока. Црква је увела правило (канон XX, Првог васељенског сабора) да се на недељним Литургијама, као и на свим Литургијама између Васкрса и Педесетнице (Духова), обавезно стоји. А то Црквено правило је уведено због уобичајене праксе Православних да своју оданост и љубав према Богу изразе клечањем и клањањем (велики поклон, велика метанија). Ова заблуда многих Православних се појавила услед жалосне чињенице да нису никада били у цркви сем недељом (кад се не клечи и не клања), а и то често само два пута годишње (на Васкрс и Божић), па нису ни имали прилику да се упознају са свим облицима изражавања Православне духовности.

4. Није потребно постити јер грех не улази на уста, него излази из уста..

Истина је да грех не улази на уста, али не смемо злоупотребити тај цитат из Светог Писма као „исприку“ за своју неспремност и одсуство воље да се боримо против уживања у храни. Сврха и циљ поста је борба против греха, а она укључује борбу против телесних жеља. Телесне жеље се, опет, најлакше сузбијају узимањем посне хране, што сведочи 2000 година дуга традиција Цркве. Одрицање од стомакоугађаља има двојако дејство: 1. то је наша жртва Богу; 2. то је средство за гашење телесних страсти. Зато се и каже да је пост једно од два крила која човека уздижу ка Богу (друго крило је молитва). Не заборавимо да је Адамов пад у грех изазван кршењем заповести о посту: „Не једи…“ Ако кршимо Црквену заповест о посту: „Не једи…“, на исти начин смо изложени паду као што је то био и Адам.

5. Не постим јер сам једном видео свештеника како у сред поста једе печење..

Истина је да су сви људи грешни, па и свештеници. Чак ако смо се лично уверили да неки од њих не поштују Црквене заповести о посту, то нас још увек не ослобађа личне одговорности за непоштовање Црквених заповести. Није ли и Адам након прекршене заповести о посту, покушао да свали кривицу на Еву рекавши: „..она ми даде са дрвета, те једох“ (1 Мој 3,12)? Знамо да Бог није прихватио такво објашњење, јер свако од нас има слободу избора – да ли ће кренути погрешним или правим путем. Кренути погрешним путем поводећи се за другим људима, користећи их као изговор за своје погрешке, погубно је.

6. Не идем у цркву јер нисам ништа згрешио..

Истина је да сви падамо у грех, и да је најгори могући облик гордости умишљеност да смо без греха. Свети Оци сведоче да прави пут покајања почиње онда када схватимо да је број наших греха једнак броју зрна песка у пустињи. Они који мисле да су греси једино они који су набројани у 10 Божијих заповести, праве велику грешку. Сам Спаситељ нам је рекао да се у грехе убрајају и грешне помисли (нпр. Матеј 5,28). Ова иста заблуда се јавља чак и код оних који иду у цркву. Свештеници сведоче да им за исповест прилазе људи и кажу: „Оче, немам ништа да исповедим јер нисам ништа згрешио.“ У Православљу је најгори грех – неокајани грех. Како да се покаје за своје грехе онај који мисли да их нема? Зато је умишљеност да смо без греха јако опасна.

7. Тако му је било суђено.. таква му судбина..

Истина је да је веровање у судбину, као нешто што је унапред „записано“ човеку и што он не може да избегне, супротно Православном веровању у слободу људске воље. У судбину, као нешто предодређено човеку, веровале су и верују разне паганске религије, укључујући древне Грке, мухамеданце и протестанте – следбенике учења Жана Калвина. У нашем народу се ова заблуда највероватније увукла преко мухамеданства. Слободна воља и слобода избора коју човек има је један од Божијих дарова човеку. То је, између осталог, оно што човека чини боголиким бићем. Иначе, ако нам је све унапред зацртано (суђено), онда смо само роботи који не треба да се труде ни у чему, јер ионако је „све записано како ће бити“. Православље нас учи да је човек творац своје судбине. Човеку ће бити онако како је сам одлучио, на основу одлука које је сам доносио, својом слободном вољом.

8. Данас је црвено слово, не треба ништа радити..

Истина је да Црквена заповест о празновању великих празника подразумева остављање свакодневних послова, али зато да би се имало времена за одлазак у цркву на Свету Литургију. Седење код куће ради „црвеног слова“ (у скорије време и подебљаног), и не одлазак на богослужење представља злоупотребу црквене заповести, и само је изговор за ленствовање.

Божић је 7. јануара, Јовањдан 20. јануара, а Ђурђевдан 6. маја..

Истина је да је Божић одувек био и биће 25. децембра, Јовањдан 7. јануара, а Ђурђевдан 23. априла. Питање јулијанског календара насупрот грегоријанског је интензивирано у скорије време.  Немоћ и одсуство воље верних да се одупру упливу те јереси кроз употребу папског календара у секуларним институцијама државе, довела је до тога да су многи заборавили на чињеницу да су Црквени празници успостављени и одувек слављени у односу на јулијански календар.

9. Отац ми није пренео славу, зато не могу да славим..

Истина је да званични чин преношења славе није услов да би се отпочело са слављењем. Једино што је потребно да би се са тиме почело је – добра воља. Нажалост, узрок ове заблуде је тражење „изговора“ пред самим собом, па и пред Богом, за властити немар и одсуство воље за практиковањем Православног начина живота.

10. Божић бâта је особа..
Истина је да је прави нагласак речи „бата“ заправо батâ, што је изведено од речи „бат“ (маљ). Значење речи батâ је везано за произвођење звука, и нема ништа заједничко са речју „брат“ и њеним изведеницама братко, батко, бâта. Подсећање на звук који производи бат, довело је употребе те речи и у другим приликама. Па тако знамо за „бат корака“, на пример. Самим тим је и право значење правилно изговореног израза Божић батâ – Божић долази, или Божић куца, или Божић лупа (на врата). Ова заблуда представља конкуренцију кока-колиној измишљотини познатој под називом „деда мраз“, јер је својеврсна домаћа верзија непостојеће личности. Подсетимо се да је Свети Никола онај који за Божић доноси поклоне деци, а он је истинска историјска личност и Божији светитељ.

ВРЕДНОСТИ

Posted on

1348502827_molitva-luchshee-obschenie-s-gospodom-bogom„Кад неко одбаци Бога као главну вредност, онда му природа постаје главна вредност.
Кад неко одбаци природу као главну вредност, онда му култура постаје главна вредност.
Кад неко одбаци културу као главну вредност, онда му поједине групе људи или предмета или поједини људи и поједине ствари постају главна вредност.
Но, одбацити Бога као главну вредност и истаћи потом дела Божија или дела људска као главне вредности, значи исто толико колико и уситнити један златник у сребро и заволети сребро више него ишчезли златник; и уситнити сребро у бакар и заволети бакар више него ишчезло сребро.“

Свети владика Николај Велимировић

МОЛИТВА ЧАСНОМЕ КРСТУ

Posted on

cropped-p5190015.jpgСлава Господе, Крсту Твоме Часноме!

Нека васкрсне Бог, и нека се развеју непријатељи Његови, и нека беже од Лица Његова они који га мрзе. Нека ишчезну као што ишчезава дим, као што се топи восак на домаку огња; тако нека изгину ђаволи пред лицем оних који љубе Бога и осењују се крсним знаком, и који радосно говоре: Радуј се, пречасни и животворни Крсте Господњи, који прогониш ђаволе силом распетог на теби Господа нашег Исуса Христа, који је сишао у пакао и сатро силу ђаволску, и који нам је даровао тебе, Крст Свој Часни, за прогањање сваког противника.

О! пречасни и животворни Крсте Господњи, помажи ми увек са Светом Владарком, Дјевом Богородицом, и са свима Светима занавек. Амин.